Nisam baš neki morski tip, ali to je izgleda počelo da se menja. I to u sred februara, shvatam njegovu nužnost. Ne mogu a da ne pomislim na ovu pesmu, ali pre će biti summertime anticipation, nego li sadness.
Hrlim u susret vrućem pesku pod tabanima i hladnom piću u ruci, pogledu ispod ruba šešira. Mirisu slobode u vazduhu, bez plana u glavi, samo prepuštanje moru. Ono zna gde vodi. Sunce&so u jednom na koži.
Tražim mesto, skriveno, samo moje. Za uspomene na pause. Tamo gde izlazak i zalazak sunca prave paletu boja, gde mogu da zalutam ali da se ne izgubim, gde sve ima smisla u svojoj besmislenosti. Obala Francuske, skriveni kutak Italije ili bilo koje parče Mediterana? Osunčane kamene ulice? Going once, going twice... no need for twice, uzimam odmah!
Amin!
ReplyDelete