Utisci iz Amsterdama

Skoro godinu dana nakon puta u Amsterdam, uspomene ne jenjavaju. Slike u glavi su žive, osećam puls grada. Ali sve ovo vreme mi je bilo teško da pronađem prave reči kojima bih prenela svoje uspomene; ne želim da ih oskrnavim ali opet želim da ostanu negde zabeležene. Možda čak i ove reči koje slede nisu prave, ali usudiću se da pokušam.

3535km i 3 zemlje u 7 dana čekalo je na nas. 50 minuta pre zakazanog polaska šaljem poruku Filipu da ga obavestim da čekam tramvaj i stižem uskoro. „Ne verujem ti, sigurno se još nisi ni spakovala!“.  Šta ću kada se uvek pakujem u pola sata pre polaska, nekim starim navikama nema leka. :) Ali u svoju odbranu, celo jutro sam provela cupkajući u stanu od uzbuđenja. Nakon toliko godina želje da posetim Holandiju – sprem’te se, siru i lale, stižem!

Vreme je nešto pre 7 izjutra. Praskozorje, i ona najlepša boja neba tik pred svanuće. Iako je tek početak novembra, novogodišnje sijalice osvetljavaju grad. Kanali svetlucaju, a ako tome pridodamo i činjenicu da se nisam ni razbudila kao čovek, lako je shvatiti zašto sam se odmah osetila kao u gradu iz bajke. No, tu su biciklisti za brzinsko razbuđivanje, ali o njima ću malo kasnije.

Prvog dana u Amsterdamu nas je dočekala kiša. Ništa strašno, vadim iz ranca kabanicu. Žutu, naravno, jer (da citiram Filipa) kako zaboga da ideš u Holandiju bez žute kabanice! Pastelne kućice i mokra kaldrma uspešno prkose olovnom nebu – Amsterdam pleni čak i po lošem vremenu. Shvatam da mi kiša uopšte ne smeta kada putujem (dok mi izuzetno ide na živce u Beogradu), posmatram svoj žuti medvedoliki odraz u izlogu i srećno se osmehujem sebi u brk.

Nakon brzinskog upoznavanja sa užim centrom, prva stanica kulturnog oplemenjivanja bila je, naravno, Van Gogov muzej. Odmah u prizemlju vas dočekaju hronološki poređani autoportreti na kojima se, pored napredovanja njegove tehnike slikanja, neminovno vidi i uznapredovanje njegove bolesti. Originalni slikarski pribor, delovi pisama (više od 650 pisama je Vinsent uputio samo svom mlađem bratu Teu), skice... pravi mali kolekcionarski raj posvećen ovom osobenjaku. (Podrobniji izveštaj i utiske o muzeju možete pročitati na ovom linku)

Volim da sama lutam ulicama kada se nađem u novom gradu. Mapa u ruci (ona papirnata, old skul), prepustim se energiji grada i pustim ga da me vodi. Tako se najbolje upoznamo i zbližimo, i to je provereni način da mi priraste za srce. A kako mi ga je Amsterdam osvojio! To je grad gde su svi dobrodošli, gde se osećate kao kod kuće, gde ljudi znaju da uživaju u trenutku i žive; gde se ceni dobar srk kafe na kaldrmi pored kanala, gde je umetnost deo svakodnevnog života, gde je biciklom moguće prevesti i decu, i psa, i kofere i komode (o, da!); grad dijametralnih suprotnosti koje koegzistiraju u harmoniji. Grad u kome mogu da zamislim svoj život (što ne mogu reći za svaki), na toj istoj kaldrmi, kako kradem popodnevno sunce i pijem kafu, kako zalivam cveće na balkonu sa pogledom na kanal i nepregledan niz narandžastih krovova, kako sa tucetom lala ispod ruke idem u nabavku sira.

Sa tim nekim mislima prolazim kroz ulicu Nieuwendijk. Već je mrak, praznični izlozi i sijalice čine ulice tako udobnim. Svež vafl u jednoj, i kafa za poneti u drugoj ruci greju mi dlanove. Gužva je, ima mnogo turista, ali grad je i uprkos tome prijatan. Daje svakome prostora za disanje. Izlazim na trg Dam, nepregledan red ljudi koji čekaju da uđu u muzej Madame Tussauds (neka hvala, to ovog puta preskačem) i zvona koja se čuju sa vrha De Nieuwe Kerk (Nova Crkva). Stojim u gomili i upijam zvuke, pamtim kako onaj dečkić hrani goluba a ona grupa devojaka sa gomilom kesa u rukama žuri da se zgreje u pabu pored, grupa kineskih turista neprekidno maše svojim štapovima za selfi. Srk kafe, griz vafla, mogu da nastavim dalje.

Uličice, mostovi i kanali se smenjuju u nedogled. Unutrašnjost kuća isijava kroz velike prozore i otkriva šta rade njeni stanari. Evo ovaj gospodin pije vino i čita knjigu, ona porodica tamo večera, a ovaj ovamo svira klavir. Nigde u Amsterdamu nećete naći zavese na prozorima privatnih kuća. Sedim na klupici, brodić prolazi kroz kanal, a ja se igram omiljene igrice - izmišljam priče o svim tim ljudima, ko su i čime se bave. Totalno bih mogla da zamislim sebe kako živim u ovom gradu.

Osim kiše onog prvog dana, vreme je bilo blagonaklono prema nama. U sred novembra smo imali proleće. Krećemo se ka severu grada, ka Glavnoj železničkoj stanici. Sveže pecivo i slatkiši mame iz izloga ali i mirisom koji dopire iz pekara. U prolazu mi zapada za oko jedna devojčica zlatne kose koja sedi ispred pekare i jede svoj kroasan. Približavamo se glavnoj luci pored koje je i železnička stanica, jedini deo grada koji se može pohvaliti širinom. Pravimo krug preko jednog od najvećih parkinga za bicikle (razvila sam teoriju da ljudi jednostavno ostave svoj bicikl i kupe novi, jer ko bi trošio toliko vremena da ga pronađe u svom ovom haosu), prolazimo Centralnu biblioteku OBA i stižemo do muzeja nauke NEMO. U ovom delu grada su prisutni moderna gradnja, staklo i metal koji su zapravo u skladu sa gradnjom iz starog dela grada. Ostavljam Filipa u Nemu a ja produžavam do Ermitaža. Tako je, lepo ste pročitali, ruski Ermitaž je otvorio svoje „istureno“ odeljenje u Amsterdamu 2004. godine, na taj način slaveći svoju vezu sa Holandijom (Petar Veliki je proveo par godina u Amsterdamu izučavajući brodogradnju); i ovde se može videti selekcija dela iz kolekcije ruskog muzeja.

Probudila sam se u ranu zoru kada smo putovali nazad; senke drveća i svetlucanje inja poigravale su se sa nijansama purpurne i ljubičaste na nebu. Baš je mali vrag taj Amsterdam, uvuče vam se pod kožu i u srce onako neprimetno. Hvala ti, vraže, što si me probudio i učinio da se opet osetim živom.

*sve slike: Nina Simon. & friends